|
         |
 |
Raskošna i pomalo čudna gljivarska sezona polako ostaje iza nas. Koliko novih vrsta, koliko nezaboravnih izleta, koliko lepota. Krajem septembra dobismo poziv iz Mrkonjić grada od Bore, da drugog vikenda oktobra posetimo izvore Plive i prošetamo prašumom Janj. Iskren da budem, nikada nisam bio u prašumi pa mi je ovaj poziv bio sjajna prilika da posetim jedno takvo mesto. Osnovni razlog posete izvorima Plive, šumama Janjske visoravni, selu Babići je bio skup mikologa i gljivara u znak sećanja na rano preminulog, velikog zaljubljenika u prirodu i gljive, Marinka Rakitu, koji je rodom bio sa tih prostora. Imali smo prilike da ga upoznamo na izložbi gljiva u Mrkonjić gradu. Jedinstvena pojava, široka i čista duša. Kako nije uspeo da potpuno ostvari svoje planove mikološkog upoznavanja njegovog kraja, to je nastavila njegova porodica, pre svega supruga Dušanka i deca. |
Pogled na mesto gde izvire Pliva.
|
|
Zov u prašumu je za mene bio toliko jak da sam ostavio sve svoje obaveze i napravio prostora i vremena za prilično dalek put. U petak popodne, po neobično toplom i sunčanom danu, stigli smo na odredište, u bungalove pored samih izvora Plive. Ni časa nismo časili, ugurali smo naše stvari u bungalov, uzeli malo vode i vazduha i već smo bili na povelikom usponu iznad izvora. Pliva u dolini je bila metalno zelena, hladna, kristalna. Neverovatno da je tok posle samo stotinak metara od izvora bio tako moćan, gotovo zastrašujući. U bungalovima se činilo da neprekidno pada pljusak napolju. Dahćem, upinjem se, vrh mi stalno izmiče, izgleda da neprekidno raste i uzdiže se iznad mene zajapurenog. Šuma je grabova, poneka bukva, na čistini smreka, jasika i breza. Negde blizu vrha nailazimo na staro seosko groblje. Preračunavamo vreme, koliko možemo da se udaljimo, sumrak je pred nama, a mi smo na nepoznatom terenu. Kotrljamo se nizbrdo, delom kroz šumu, delom kroz livadu. Zanimljivo, u zapletenoj travi ima puno vlažnica (Hygrocybe spp.), crvenih, žutih, smeđih. Tu po prvi put nailazim na H.ovina, H.ingrata. Ima i narandžaste kupice (C.pratensis), koja je tako retka na mojim terenima. Čini se da gljiva ima više po livadi nego u šumi, iako je utisak da je prilično suvo i toplo za rod kakav su vlažnice. Očigledno da Pliva rosi ove kračnjačke livade, a ovce kose travu praveći idealno stanište za pomenuti rod.
|
Po prvi put je srećem, Hygrocybe ingrata.
|
|
Kada smo se ponovo obreli u blizini bungalova, većina pozvanih učesnika skupa je pristigla. Bilo nas je iz Umaga, Koprivnice, Beograda, Kraljeva, Kragujevca, Mrkonjić grada i Banja Luke. Veselo društvo, sve sami zaljubljenici u gljive i prirodu. Kako se spuštalo veče, meni se samo jedna misao vrtela po glavi. Sutra ranom zorom moram otići u prašumu, moram osetiti dah netaknute i neizranjavljene šume. Nisam dobro spavao, bio sam umoran, krevet je bio udoban, na plafonu nije bilo ništa za gledanje ali jednostavno sna niotkuda. Goreo sam od nestrpljenja. Plan je bio da Boro, Pavle, Srećko i ja u Babićima sačekamo vodiča koji će nas odvesti u prašumu Janj i tamo ostaviti.
|
Rade, Pavle i Srećko negde duboko u prašumi Janj.
|
|
Prohladno jutro, a kakvo će biti na visoravni od 900 metara nadmorske visine. Magla u dolini, u Babićima bistro. Dolazi šumar u terenskom vozilu i kolona od dva vozila ubrzo kreće put prašume. Posle kilometar,dva asfalta prelazimo na makadam i tako nekih 12 kilometara. Kakva bi to bila prašuma da je pristupačna i pored prometnog puta. Klackamo se, ljuljamo, kroz prozor snimam okolne šume. Kako smo sišli na makadam oko nas je gusta šuma, bukova, jelova, smrekova, nadmorska visina 1300-1500 m. Šumar nam daje osnovne informacije o prašumi Janj, radi se o nevelikom kompleksu (nekih 300 ha) potpuno netaknute šume, gde se stabla rađaju, razvijaju i umiru, nema motorne testere, nema rušilačkog uticaja čoveka, drugim rečima, šuma kakva je nekada bila.
|
Stanovnik prašume, Echinoderma calcicola.
|
|
Put se baš odužio, moje nestrpljenje je doprinelo tome. Konačno stajemo pored jedne ogromne umiruće smreke, to nam je orjentir za ulazak u prašumu. Kako nam je objašnjeno, nastavljamo peške kamenom stazom, sa desne strane je šuma, a sa leve prašuma. Prilika kakve neću često imati u životu, zakoračujem u tamu. Pred nama je uspon, što smo prema opisu i očekivali. Sve je prekriveno mahovinom, oborena debla često potpuno blokiraju planiranu putanju. Osvrćem se oko sebe, neverovatno šuma bez panjeva napravljenih motornom ili kakvom drugom testerom. Nema planske, nema neplanske, nema sanitarne, nema seče, samo šuma i stabla od rođenja do prirodne smrti. Puno je kamenitih klisura, negde su suve, negde sa potočićem. Prizori šume su nestvarni, na jednoj isturenoj steni, na golom kamenu porasla bukva, zatim umrla ostavljajući škrbav panj nastao prelomom debla. Posle ne baš lakog uspona izlazimo na visoravan koja predstavlja srce prašume Janj. Oko nas više nisu bukve i jele, već bukvetine i jeletine, neuobičajeno masivna stabla, svuda tragovi života i smrti šume bez uticaja čoveka. Preskačem natrula mahovinom obrasla debla, gde padnu tu ostanu, a gljive ih pretvore u stelju, u zemlju iz koje niče nova šuma. Gljive na koje nailazim su mi sve nekako nove, neobične, kako i ne bi, to su stanari prašume. Na žalost, ovde su glavni talasi gljiva očigledno prošli, tako da nismo zatekli obilje ali ono što smo našli savršeno se uklopilo u mistiku prašume. Šuma je mračna, iako je vreme vedro i sunčano, mi smo kao u tunelu od ogromnih krošnji stoletnih stabala. Pojedina klonula debla su neverovatnih dimenzija, pali divovi. Iz mrtvog drveta guraju gljive iz rodova Gymnopilus, Pleurocybella, Armillaria, Pholiota, Hericium i još mnoge druge.
|
Divovsko debolo jele svedoči o vremenu davnom.
|
|
Sedim na jednom deblu, osamio sam se ekipa je negde iza mene. Tamno je, neobično tiho, udišem prašumski vazduh, osećam prašumske mirise, ovo usamljeno ostrvo prastare šume prenosi neke davne priče, gde čovek nije bio uzrok ili učesnik. Na žalost, vreme mi nije saveznik, čeka nas dug makadam nazad, a naše vozilo nije baš terensko. Doduše, prvo treba da nađemo izlaz iz prašume. Nije mi se jednom dogodilo da se na neko vreme izgubim u šumi, a ovo je prašuma. Glad i žeđ ne osećam, ne osećam umor, osećam samo prašumu svuda oko mene. Neopisivo, neponovljivo, uzvišeno.
|
Plišana korenjača, retka gljiva, Xerula melanotricha.
|
|
Uz pomoć pristigle ekipe pronalazimo neke poznate detalje, a to je jedino onaj kameniti put koji vodi ko zna gde, doduše na kratko vodi do našeg prevoznog sredstva. Gledam šumu preko puta, to nije prašuma, to je šuma puna ravnih panjeva i vlaka (razrovani kanali kojima se na put iz šume izvlači posečeno deblo). Ti ravni panjevi polako potiskuju naše šume, plašim se da ću doživeti, kada će šume biti samo usamljena ostrva na opustošenoj zemlji. Izlazimo iz prašume kao iz prošlosti, što je u stvari i bilo tako. Truckamo se nazad, svoje najdublje misli sakrio sam negde ispod onog ogromnog palog debla u prašumi Janj.
|
Najveći izvor Plive je u našoj pozadini.
|
|
Te subote smo popodne iskoristili za posetu samih vrela reke Plive. To je nekoliko krečnjačkih pećina iz kojih kulja plemenita voda, netaknuta, neuprljana, sveta voda. Iako je dan prilično topao, u okolini izvora je studeno, voda pršti na sve strane, staza je blatnjava, stena klizava. Najveći Plivin izvor izaziva strahopoštovanje. Neumoran, pretražujem najbližu okolinu izvora, vlažne livade na ivici bukove šume. Primećujem gljivu koja na prvi pogled podseća na vlažnicu, ipak nije. Reč je o rudoliski neobično živih boja, Entoloma incanum. Kakav vatromet boja.
|
Rudoliska vatrenih boja, Entoloma incanum.
|
|
Sledeće jutro je bilo jutro za rastanak. Okupila se cela ekipa, pre nego što se raspe, da napravi zajedničku fotografiju. Sjajni ljudi, sjajna priroda, vreme kao naručeno. Čas je da se vratimo svakodnevici.
|
Mikološko-gljivarska družina sa svojim domaćinima na rastanku.
|
Dan posle boravka u prašumi sve mi to izgleda nekako daleko, nestvarno, možda sam to samo sanjao. Prašuma Janj. |
|
|
